Piše Darko
Momić (isti tekst je sa uredničkim korekcijama objavljen u "Nedeljniku")
Prijedlog
Vlade Republike Srpske upućen Narodnoj skupštini RS da 65 odsto akcija Rudnika
željezne rude „Ljubija“ proda kompaniji Israeli Investment Grup pokazuje da
vlasti Srpske imaju kontinuitet u sklapanju štetnih ugovora sa stranim
investitorima, jer bi Republika Srpska mogla da se nađe pred dvostrukom tužbom
ukoliko narodni poslanici podrže odluku o prodaji RŽR „Ljubija“ izraelskoj
kompaniji.
Osnov za
tužbu imaće kompanija „Arcelor Mital“ koja je 2004. godine sa RŽR „Ljubija“
sklopila ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća „Novi rudnici Ljubija“ d.o.o.
U tom novom preduzeću britansko-indijsko-švajcarsko-holandskoantilska kompanija
tada pod imenom LNM Holdings N.V. sa sjedištem na Holandskim Antilima, a danas
Arcelor Mital Holdings AG sa sjedištem u Zugu u Švajcarskoj, ima 51 odsto, a
RŽR „Ljubija“ 49 odsto vlasništva. Tim ugovorom i kasnijim Sporazumom o
regulisanju međusobnih obaveza, RŽR „Ljubija“ je sva eksploataciona i prava na
istraživanje i eksploataciju mineralnih sirovina prenijela na novoformirano
preduzeće „Novi rudnici Ljubija“ u većinskom vlasništvu „Arcelor Mitala“.
Saglasnost za to je dao Milan Bogićević, tadašnji ministar privrede, energetike
i razvoja u Vladi premijera Dragana Mikerevića.
Pored toga,
članom 10 pomenutog sporazuma precizira se da RŽR „Ljubija“ neće preduzimati
aktivnosti koje predstavljaju konkurenciju novoformiranom zajedničkom preduzeću
ili su u sukobu sa njegovim interesima, izuzev u slučaju privatizacije opisane
u članu 21 sporazuma, zatim da neće prenijeti bilo koji dio svoje imovine
trećoj strani koja može da predstavlja konkurenciju ili se nalazi u sukobu
interesa sa „Novim rudnicima Ljubija“.
Da
preciziramo, član 21 sporazuma kaže da „nijedan od osnivača zajedničkog
preduzeća, dakle ni RŽR ni Arcelor Mital, ne može da prenese svoj udio u
zajedničkom preduzeću trećem licu, a da to prethodno ne ponudi drugom osnivaču,
izuzev u slučaju predviđenom članom 27 sporazuma“.
A član 27
praktično potpuno onemogućava namjeru Vlade Republike Srpske da RŽR „Ljubija“
proda Israeli Investment Grupi. U njemu se navodi da „nijedan od osnivača neće
biti ovlašćen da prenese prava i obaveze iz ovog sporazuma bez saglasnosti
drugog osnivača“. A koliko je sporazumom favorizovana kompanija „Arcelor Mital“
(koja se, da ne bude zabune, u vrijeme potpisivanja sporazuma zvala LNM
Holdings) pokazuje što se u istom članu navodi da „LNM može slobodno da prenese
bilo koje od svojih prava i obaveza bilo kom preduzeću kontrolisanom od ili pod
zajedničkom kontrolom LNM-a, a da će RŽR preduzeti sve što je neophodno ili
preporučljivo za sprovođenje ili izvršenje takvog prenosa“.
Postavlja se
pitanje kako onda Vlada Republike Srpske uopšte planira da proda RŽR „Ljubija“,
pogotovo što se u odluci o prodaji koju je uputila narodnim poslanicima navodi
da je upoznata sa „paketom osnivačkih akata iz 2004.godine, tj. Ugovorom o
osnivanju zajedničkog preduzeća i
Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i
obaveza. U odluci se navodi da „Vlada RS ima u vidu da je RŽR „Ljubija“ u
zajedničko preduzeće unijelo sva eksploataciona i ostala prava vezana za
istraživanje i eksploataciju, zatim da RŽR „Ljubija“ nakon registracije
zajedničkog preduzeća, prestaje obavljati djelatnost eksploatacije željezne
rude i ostalih ruda i kamena, odnosno konkurentsku djelatnost zajedničkom
preduzeću, kao i da je upoznata da je „za slučaj materijalne povrede osnivačkih
akata od strane jednog od osnivača, predviđen postupak isključenja tog osnivača
iz zajedničkog preduzeća, pokretanjem arbitražnog postupka pred arbitražom u
Parizu“.
Uprkos svemu
tome, iz Vlade RS i resornog ministarstva industrije, energetike i rudarstva
tvrde da je moguće realizovati kupoprodajni ugovor, ali da je državni kapital u
RŽR „Ljubija“ bilo teško ponuditi na prodaju tenderom, pa da se 65 odsto akcija
ovog preduzeća zato prodaje metodom neposrednog odabira kupca.
Dodatnu zabunu
unosi činjenica da se u odluci o prodaji navodi i da „RŽR kroz osnivačka akta
zajedničkog preduzeća „Novi rudnici Ljubija“ preuzima obaveze da, u slučaju
privatizacije državnog kapitala u RŽR, uloži najbolje napore da pomogne LNM
Holdings u postupku privatizacije, što ukazuje na to da je stvaranjem
zajedničkog preduzeća istovremeno stvorena podloga za nesmetanu privatizaciju
državnog kapitala u RŽR-u, samo od strane LNM Holdings“. To pokazuje da su u
Vladi Srpske svjesni da je ugovorom i sporazumom iz 2004. godine favorizovan
„LNM Holdings“, ali zbunjuje što ne predočavaju nikakve činjenice i dokaze
kojima se pobijaju sporni članovi sporazuma iz 2004. godine, poput pomenutog
člana 27 sporazuma koji kaže da „nijedan od osnivača neće biti ovlašćen da
prenese prava i obaveze iz ovog sporazuma ili Ugovora o osnivanju bez
saglasnosti drugog osnivača“.
Naprotiv,
ministar industrije, energetike i rudarstva RS Petar Đokić ocijenio je da je
Vlada u vezi sa pitanjem RŽR “Ljubija” uradila veoma dobar posao.
- To smo
napravili tako što smo vrijednost akcija u jednom preduzeću kod oba ponuđača,
koji su nudili oko 30 miliona KM, podigli na 92 miliona KM, koliko je ponudio
Israeli Investment Grup - rekao je Đokić.
On je rekao
i da je iznenađen negativnim stavom “Arcelor Mitala”, ističući da bi bilo
neozbiljno i čudno kada bi Vlada odlučila suprotno i odrekla se 30 miliona KM
za koliko je povoljnija ponuda izraelske kompanije u odnosu na „Arcelor Mital“.
„Arcelor
Mital” je prema ugovoru iz 2004. godine, imao sva prava, dok je od RŽR uzeto
sve. U zajedničkom preduzeću „Novi rudnici Ljubija” trenutno postoje dvije
stolice - na jednoj je “Arcelor Mital”, a na drugoj Vlada. Na tu drugu može da
sjedne „Israeli investment grupa“ i ne vidim da u tome postoji bilo kakav
problem - rekao je Đokić.
I u pravu je
ministar kada kaže da je „Arcelor Mital” prema ugovoru iz 2004. godine imao sva
prava, dok je od RŽR uzeto sve, ali nije kada tvrdi da predstavnici izraelske
kompanije mogu da zasjednu u stolicu Vlade RS u preduzeću „Novi rudnici
Ljubija“, jer je za to, ispostavlja se, neophodna saglasnost „Arcelor Mitala“.
S druge
strane, iz Israeli Investment Grupe takođe navode da su „upoznati sa odredbama
Ugovora o osnivanju zajedničkog preduzeća, kao i odredbama Sporazuma o
regulisanju međusobnih prava i obaveza“, ali u ponudi za kupovinu RŽR „Ljubija“
poručuju Vladi Srpske da „ukoliko prihvatite našu ponudu i odaberete nas za
kupca akcija državnog kapitala, sami ćemo rješiti odnose sa „Arcelor Mital“ bez
ikakvog rizika i odgovornosti Republike Srpske i RŽR „Ljubija“.
To je lijepo
od predstavnika izraelske kompanije, ali nikako ne znači da neće imati pravo na
eventualnu tužbu u slučaju da poslije sklapanja kupoprodajnog ugovora ne budu
mogli da ostvare svoja prava, jer ih u tome onemogućava ugovor iz 2004. godine.
Možda se eventualne tužbe ili odlaska pred Arbitražni sud u Parizu na koju će
svakako imati pravo „Arcelor Mital“ pribojava i lider DNS-a Marko Pavić koji je
poručio da se protivi prodaji državnog kapitala u RŽR “Ljubija” na način kako
je to najavio njegov koalicioni partner i šef socijalista Petar Đokić. To znači
da će, ukoliko izostane podrška poslanika DNS-a, Vlada RS potrebna 42
poslanička glasa morati da traži na drugoj strani.
A ako bi
epilog prodaje RŽR „Ljubija“ mogle da budu tužbe i „Arcelor Mitala“ i „Israeli
Investment Grupe“ i eventualni višemilionski odštetni zahtjevi prema Republici
Srpskoj, eto motiva i poslanicima koalicije „Domovina“ da podrže odluku Vlade RS.
Samo politički naivci tu eventualnu podršku mogu doživjeti kao podršku Bakira
Izetbegovića Miloradu Dodiku.
