Darko Momić: Može li Vlada da proda RŽR Ljubija i Zašto ne može

 Piše Darko Momić (isti tekst je sa uredničkim korekcijama objavljen u "Nedeljniku")

Prijedlog Vlade Republike Srpske upućen Narodnoj skupštini RS da 65 odsto akcija Rudnika željezne rude „Ljubija“ proda kompaniji Israeli Investment Grup pokazuje da vlasti Srpske imaju kontinuitet u sklapanju štetnih ugovora sa stranim investitorima, jer bi Republika Srpska mogla da se nađe pred dvostrukom tužbom ukoliko narodni poslanici podrže odluku o prodaji RŽR „Ljubija“ izraelskoj kompaniji.

Osnov za tužbu imaće kompanija „Arcelor Mital“ koja je 2004. godine sa RŽR „Ljubija“ sklopila ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća „Novi rudnici Ljubija“ d.o.o. U tom novom preduzeću britansko-indijsko-švajcarsko-holandskoantilska kompanija tada pod imenom LNM Holdings N.V. sa sjedištem na Holandskim Antilima, a danas Arcelor Mital Holdings AG sa sjedištem u Zugu u Švajcarskoj, ima 51 odsto, a RŽR „Ljubija“ 49 odsto vlasništva. Tim ugovorom i kasnijim Sporazumom o regulisanju međusobnih obaveza, RŽR „Ljubija“ je sva eksploataciona i prava na istraživanje i eksploataciju mineralnih sirovina prenijela na novoformirano preduzeće „Novi rudnici Ljubija“ u većinskom vlasništvu „Arcelor Mitala“. Saglasnost za to je dao Milan Bogićević, tadašnji ministar privrede, energetike i razvoja u Vladi premijera Dragana Mikerevića.

Pored toga, članom 10 pomenutog sporazuma precizira se da RŽR „Ljubija“ neće preduzimati aktivnosti koje predstavljaju konkurenciju novoformiranom zajedničkom preduzeću ili su u sukobu sa njegovim interesima, izuzev u slučaju privatizacije opisane u članu 21 sporazuma, zatim da neće prenijeti bilo koji dio svoje imovine trećoj strani koja može da predstavlja konkurenciju ili se nalazi u sukobu interesa sa „Novim rudnicima Ljubija“.

Da preciziramo, član 21 sporazuma kaže da „nijedan od osnivača zajedničkog preduzeća, dakle ni RŽR ni Arcelor Mital, ne može da prenese svoj udio u zajedničkom preduzeću trećem licu, a da to prethodno ne ponudi drugom osnivaču, izuzev u slučaju predviđenom članom 27 sporazuma“.

A član 27 praktično potpuno onemogućava namjeru Vlade Republike Srpske da RŽR „Ljubija“ proda Israeli Investment Grupi. U njemu se navodi da „nijedan od osnivača neće biti ovlašćen da prenese prava i obaveze iz ovog sporazuma bez saglasnosti drugog osnivača“. A koliko je sporazumom favorizovana kompanija „Arcelor Mital“ (koja se, da ne bude zabune, u vrijeme potpisivanja sporazuma zvala LNM Holdings) pokazuje što se u istom članu navodi da „LNM može slobodno da prenese bilo koje od svojih prava i obaveza bilo kom preduzeću kontrolisanom od ili pod zajedničkom kontrolom LNM-a, a da će RŽR preduzeti sve što je neophodno ili preporučljivo za sprovođenje ili izvršenje takvog prenosa“.

Postavlja se pitanje kako onda Vlada Republike Srpske uopšte planira da proda RŽR „Ljubija“, pogotovo što se u odluci o prodaji koju je uputila narodnim poslanicima navodi da je upoznata sa „paketom osnivačkih akata iz 2004.godine, tj. Ugovorom o osnivanju zajedničkog preduzeća i 

Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza. U odluci se navodi da „Vlada RS ima u vidu da je RŽR „Ljubija“ u zajedničko preduzeće unijelo sva eksploataciona i ostala prava vezana za istraživanje i eksploataciju, zatim da RŽR „Ljubija“ nakon registracije zajedničkog preduzeća, prestaje obavljati djelatnost eksploatacije željezne rude i ostalih ruda i kamena, odnosno konkurentsku djelatnost zajedničkom preduzeću, kao i da je upoznata da je „za slučaj materijalne povrede osnivačkih akata od strane jednog od osnivača, predviđen postupak isključenja tog osnivača iz zajedničkog preduzeća, pokretanjem arbitražnog postupka pred arbitražom u Parizu“.

Uprkos svemu tome, iz Vlade RS i resornog ministarstva industrije, energetike i rudarstva tvrde da je moguće realizovati kupoprodajni ugovor, ali da je državni kapital u RŽR „Ljubija“ bilo teško ponuditi na prodaju tenderom, pa da se 65 odsto akcija ovog preduzeća zato prodaje metodom neposrednog odabira kupca. 

Dodatnu zabunu unosi činjenica da se u odluci o prodaji navodi i da „RŽR kroz osnivačka akta zajedničkog preduzeća „Novi rudnici Ljubija“ preuzima obaveze da, u slučaju privatizacije državnog kapitala u RŽR, uloži najbolje napore da pomogne LNM Holdings u postupku privatizacije, što ukazuje na to da je stvaranjem zajedničkog preduzeća istovremeno stvorena podloga za nesmetanu privatizaciju državnog kapitala u RŽR-u, samo od strane LNM Holdings“. To pokazuje da su u Vladi Srpske svjesni da je ugovorom i sporazumom iz 2004. godine favorizovan „LNM Holdings“, ali zbunjuje što ne predočavaju nikakve činjenice i dokaze kojima se pobijaju sporni članovi sporazuma iz 2004. godine, poput pomenutog člana 27 sporazuma koji kaže da „nijedan od osnivača neće biti ovlašćen da prenese prava i obaveze iz ovog sporazuma ili Ugovora o osnivanju bez saglasnosti drugog osnivača“.

Naprotiv, ministar industrije, energetike i rudarstva RS Petar Đokić ocijenio je da je Vlada u vezi sa pitanjem RŽR “Ljubija” uradila veoma dobar posao.

- To smo napravili tako što smo vrijednost akcija u jednom preduzeću kod oba ponuđača, koji su nudili oko 30 miliona KM, podigli na 92 miliona KM, koliko je ponudio Israeli Investment Grup - rekao je Đokić.

On je rekao i da je iznenađen negativnim stavom “Arcelor Mitala”, ističući da bi bilo neozbiljno i čudno kada bi Vlada odlučila suprotno i odrekla se 30 miliona KM za koliko je povoljnija ponuda izraelske kompanije u odnosu na „Arcelor Mital“.

 „Arcelor Mital” je prema ugovoru iz 2004. godine, imao sva prava, dok je od RŽR uzeto sve. U zajedničkom preduzeću „Novi rudnici Ljubija” trenutno postoje dvije stolice - na jednoj je “Arcelor Mital”, a na drugoj Vlada. Na tu drugu može da sjedne „Israeli investment grupa“ i ne vidim da u tome postoji bilo kakav problem - rekao je Đokić.

I u pravu je ministar kada kaže da je „Arcelor Mital” prema ugovoru iz 2004. godine imao sva prava, dok je od RŽR uzeto sve, ali nije kada tvrdi da predstavnici izraelske kompanije mogu da zasjednu u stolicu Vlade RS u preduzeću „Novi rudnici Ljubija“, jer je za to, ispostavlja se, neophodna saglasnost „Arcelor Mitala“.

S druge strane, iz Israeli Investment Grupe takođe navode da su „upoznati sa odredbama Ugovora o osnivanju zajedničkog preduzeća, kao i odredbama Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza“, ali u ponudi za kupovinu RŽR „Ljubija“ poručuju Vladi Srpske da „ukoliko prihvatite našu ponudu i odaberete nas za kupca akcija državnog kapitala, sami ćemo rješiti odnose sa „Arcelor Mital“ bez ikakvog rizika i odgovornosti Republike Srpske i RŽR „Ljubija“.

To je lijepo od predstavnika izraelske kompanije, ali nikako ne znači da neće imati pravo na eventualnu tužbu u slučaju da poslije sklapanja kupoprodajnog ugovora ne budu mogli da ostvare svoja prava, jer ih u tome onemogućava ugovor iz 2004. godine. Možda se eventualne tužbe ili odlaska pred Arbitražni sud u Parizu na koju će svakako imati pravo „Arcelor Mital“ pribojava i lider DNS-a Marko Pavić koji je poručio da se protivi prodaji državnog kapitala u RŽR “Ljubija” na način kako je to najavio njegov koalicioni partner i šef socijalista Petar Đokić. To znači da će, ukoliko izostane podrška poslanika DNS-a, Vlada RS potrebna 42 poslanička glasa morati da traži na drugoj strani.

A ako bi epilog prodaje RŽR „Ljubija“ mogle da budu tužbe i „Arcelor Mitala“ i „Israeli Investment Grupe“ i eventualni višemilionski odštetni zahtjevi prema Republici Srpskoj, eto motiva i poslanicima koalicije „Domovina“ da podrže odluku Vlade RS. Samo politički naivci tu eventualnu podršku mogu doživjeti kao podršku Bakira Izetbegovića Miloradu Dodiku.

Smrt sistema na primjeru djece i žrtava nasilja

U Republici Srpskoj postoje muškarci koji tuku žene. To nije eksluzivitet isključivo Republike Srpske i Bosne i Hercegovine idioti i kukavice koji dižu ruku uglavnom na supruge postoje u svakoj državi svijeta. Problem je što se u Republici Srpskoj muškarci koji tuku žene ne kažnjavaju već prebijene žene bivaju prinudjene da napuštaju sopstvenu kuću i sa djecom odlaze u Sigurne kuće dok je nasilnik kukavica valjda kažnjen time što više nema koga da tuče. Makar privremeno jer kada istekne rok do kojeg žena može da se skriva u Sigurnoj kući vraćaju je u pakao. Takvi ljudi nisu vrijedni ničega sem gadjenja ali mnogo veću krivicu od njih snosi sistem odnosno ljudi koji su morali a nisu u proteklih dvadeset godina napravili sistem koji će da štiti gradjane a ne da ubice samo zato što nisu uračunljivi pušta na slobodu. Makar bombu bacili u pun autobus.

U Republici Srpskoj sistem je takav da roditelji djece koja u svom ponašanju iskazuju izuzetnu agresivnost prolaze istinski pakao. Ne postoji institucija koja će da radi sa maloljetnicima koji imaju devijacije u ponašanju, prijete ili čak tuku roditelje, drogiraju se, piju...

Lično poznajem pojedine roditelje koji prolaze pakao od Socijalnog rada u Banja Luci do Psihijatrije sve do raznih savjetovališta pa i policije. Sve se svodi na jedno. Svi nadležni odreda čekaju da maloljetnik postane punoljetan kada valjda više neće biti njihova briga. Niko ne pokušava da dijete izvede na pravi put, edukacijom, internatom ili bilo čim drugim. Svi sa sebe skidaju odgovornost. Policajci koji čak po pozivu roditelja dolaze u kuću u kojoj agresivni maloljetnik živi ohrabruju djecu u nasilju zaštitničkim odnosom prema njima i obećanjem zaštite ukoliko roditelji pokušaju bilo šta. Roditeljima su jednostavno vezane ruke jer sistem ne postoji.

U Republici Srpskoj djeca mladja od sedam godina koja su zbog bilo kog razloga prinudjena na magnetnu rezonancu u startu imaju veliki problem. Fond zdravstvenog osiguranja na magnetnu rezonancu na Klinički centar upućuje tek nakon nekoliko mjeseci čekanja uz ogradu da aparat na koji vas šalju možda ne radi. Ukoliko aparat ne radi stvari se vraćaju na početak. Najbitnije je da iz Kliničkog centra u Fond ponesete pismeno uvjerenje da aparat ne radi. Onda će vas u Fondu ponovo staviti na listu čekanja.

Postoje, naravno, privatne klinike na kojima je moguće uraditi magnetnu rezonancu. Djeca mladja od sedam godina zbog samog komplikovanog postupka magnetnu rezonancu rade pod anestezijom koju Fond ne refundira a koja u privatnim klinikama košta 140 maraka.

Društvo idiota 3 - septembar 2016

Društvo Idiota 3

Pobješnjela masa kliče Buzdovanu

Na krvavi stub srama nabija neistomišljenike

Krv curi po Fejsbuku, komentari kukavica pijene svakim slovom

Narod je lud, narod je omamljen neznanjem

Razumni ćute, hvale se kako to nije njihova bitka

Sve oko nas srlja u bespovrat

Buzdovan navlači konopac baš jako, pobjedjuje

Konopac se Narodu steže oko vrata

Besramno ćutimo i čekamo propast što će doći

Granice su postale najčešća svratišta

Dok srljamo putem novih stratišta

Nenaučeni istorijom glupani!

U Evropi postoje i pametni narodi. Intervju Politike sa ambasadorom Norveške.

"Politika" je objavila sjajan intervju sa norveškim ambasadorom u Beogradu. Vrijedan je čitanja ako ništa drugo onda bar da se vidi kako pametni narodi misle o svojoj budućnosti i svojoj državi.

Novac kvari ljude, ali Norvežane ne

U svetu se više ne zna šta će biti sutra, a Norvežani znaju da će i za hiljadu godina, u četvrtom milenijumu biti obezbeđeni.

Bogata nalazišta crnog zlata, nisu naterala nordijce da se razbaškare i prestanu da razmišljaju dugoročno i strateški.

Čim izađe na površinu prirodno blago iz norveških dubina, pretvara se u fond za penziju koji čuva nenačet cela država. Niko ih ne može naterati da u njega dirnu, ma koja vlada da je trenutno na vlasti.

„Danas je fond težak 430 milijardi evra, i stalno raste. Još nije počeo da se koristi za isplatu penzija. O tome da novac dobijen od eksploatacije prirodnog blaga , treba da uložimo u budućnost, s obzirom da stanovništvo stari, ljudski vek se produžava, a natalitet se smanjuje, u Norveškoj smo postigli širok i trajni strateški sporazum", objašnjava ambasador Norveške u Beogradu Nils Ragnar Kamsvag.

„Ne znamo pouzdano koliko ćemo još dugo moći da izvlačimo naftu. Poslednjih godina proizvodnja je počela da opada. Istina prošle godine smo pronašli jedno veliko nalazište na severu ali pitanje je koliko brzo ono treba da počne da se eksploatiše.Zbog stabilne političke klime i regulatornih principa, u svetu vlada ogromno interesovanje za istraživanje i eksploataciju nafte u Norveškoj. Tamo gde je ovaj proces znatno jeftiniji, postoje mnogo veći rizici druge vrste”, objašnjava Kamsvag.

Otkako su pre četrdeset godina prvi bareli nafte i gasa počeli da se vade sa dna mora, Norvežani strahuju od svog bogatstva, ma kako to paradoksalno zvučalo. Miris nafte, znaju to odavno, može da omađija naciju.

Mnogi iz Evropske unije pogledavaju u milijarderski norveški fond koji će uskoro dostići sumu od pola triliona evra.

„Norveška je spremna da pomogne prijateljima u nevolji ali pare ne smeju da se vade iz Naftnog fonda za penzije. On je osnovan još 1990. i niko ga do sada nije ugrozio, čak se ni penzije još ne isplaćuju iz njega. Jednostavno to nije kasica prasica, već finansijski instrument utemeljen na širokom političkom strateškom dogovoru", objašnjava Kamsvag.

Prema njegovim rečima, samo četiri odsto od naftnog profita može u ovom trenutku da se koristi za domaće svrhe. Sve ostalo se , uz asistenciju svetskih ekonomskih stručnjaka, ulaže u trgovinu akcijama na tržištima po svetu i tako se povećava kapital.

Kriza koja trese Evropu, nije još zakucala na norveška vrata ali, kako kaže naš sagovornik iz ministarstva spoljnih poslova u Oslu, „nijedna zemlja nije ostrvo u globalizovanom svetu”. Ipak Norveška i za ovu godinu predviđa rast od oko 2,5 odsto, a nezaposlenost je ostala niska , svega 3 odsto. Jasno je međutim da je potražnja za njenom robom u Evropi znatno manja.

Norvežane je teško navesti na „grešne misli”, jednom kada imaju zacrtanu strategiju. Oni su pre drugih evropskih zemalja povećali starosnu granicu za odlazak u penziju na 67 godina.

Morali smo tako da postupimo, kaže Kamsvag, jer ljudski vek se produžava, natalitet je nizak, budžet ne može da izdrži tolike troškove za penzije.

Oslo se ponaša, komentarišu pojedini listovi u Španiji, Portugalu i Italiji, kao da novca nema niti će ga biti. A kormilari ogromnim finansijskim vozilom.

„Teško nam je da razumemo ostatak Evrope, pogotovo južnije delove kontinenta. Kako to da neke mnogo siromašnije zemlje ne uspevaju da podignu starosnu granicu za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine. A mi već odavno radimo do 67, sa mogućnošću da produžimo radni vek do 70. godine", čudi se norveški ambasador.

Možda u severnim krajevima sve tako dobro funkcioniše, bez većih potresa, i zbog uverenja da nema privilegovanih. To, kako tvrde Norvežani, učvršćuje veru u trajnost sistema. Znamo da svi moramo da platimo porez, i da neće biti izuzetaka, i znamo da moramo da sačekamo zeleno svetlo da bi prešli ulicu.

Čak je , prema vestima koje dolaze iz Nemačke, i njihov penzioni fond načet, i velika je mogućnost da će ljudi koji ovih godina odlaze sa posla, živeti u bedi jer će primati minimalne ili nikakve penzije.

To u nordijskim zemljama neće moći da se dogodi.

„Kapitalizam odličan sistem za efikasnu ekonomiju. Ali je vrlo loš kada je o socijalno odgovornom društvu reč”, podseća norveški ambasador

Objašnjava da „kapitalizam ne zna za kategoriju socijalne pravde, i da zbog toga mora da se koriguje na nordijski način".

http://www.politika.co.rs/scc/clanak/217666/Svet/Novac-kvari-ljude-ali-ne-Norvezane

Istinita kafanska priča o 50 maraka

Živio je u jednom selu na jednoj planini u Republici Srpskoj čovjek. Mlad, radan, sa porodicom, ženom i djecom. Taj čovjek radio je kod jednog gazde u svom kraju godinama. Deset godina, ne manje. Radio vrijedno ali nije bio zadovoljan platom.  Nikada se nije žalio.

Jednog dana na kafi požalio se poznaniku koji je baš u dobrim odnosima sa njegovim gazdom da mu je plata deset godina 200 maraka. Zamolio ga da nazove svog prijatelja i traži u njegovo ime makar 50 maraka veću platu. Poznanik se začudio u nevjerici ali odmah nazvao svog prijatelja gazdu nesrećnog radnika i pitao ga kako je to moguće. Gazda pokušao da ubijedi da niko nema platu tako malu u njegovoj firmi ali radnik ostao uporan i gazda obećao povećanje od 50 maraka.

Prošlo je nekoliko mjeseci od toga i nesrećni radnik ponovo sretne svog poznanika koji je u baš dobrim odnosima sa njegovim gazdom. Poznanik ga upita kako je sada sa većom platom ali radnik reče da nije dobio nikakvo povećanje i da mu je plata i dalje 200 maraka.

U nevjerici, pomalo ljut, poznanik ponovo nazva radnikovog poslodavca.

„Zašto mu nisi povećao platu kada si obećao?“ upita gazdu poznanik

„Naravno da jesam još isti dan kada smo pričali“ odgovori gazda firme

„Mene čovjek uvjerava da ništa više nije dobio“ uporan je poznanik

„Pa da li je provjerio na banci ima li povećanja“ neda se ni gazda

Radnik sliježe ramenima. Nakon toga je otišao do banke a na računu ga je sačekalo tridesetak hiljada maraka koliko mu je na račun uplaćivano godinama.

Živio je sa 200 maraka koje je na crno dobijao godinama. Niko ga nikada nije obavijestio da postoji i legalni dio plate.

Živjeli!

Čubrilović reizabran Balaban bojkotovao

Nedeljko Čubrilović izabran je ponovo za predsjednika gradskog odbora DNS-a u Banja Luci. To je bilo očekivano s obzirom da je Marko Pavić nedavno podržao Čubrilovića u sukobu sa Budimirom Balabanom oko nominacije za prvog čovjeka ove stranke u Banja Luci.

Ono što je interesantnije od samog reizbora Čubrilovića jeste nedolazak Budimira Balabana, Nenada Šibarevića i Stojana Vukajlovića na izbornu skupštinu. Sva trojica su odbornici u skupštini Banja Luke s tim da je Balaban i predsjednik gradske skupštine. Izbornoj skupštini nije prisustvovala ni Vera Sladojević direktorica Centra za socijalni rad koja je takodje dio Balabanove ekipe.

U DNS-u tek slijede zanimljivi dani. Makar u Banja Luci.

понедељак, 27. март 2017.

Ukrupnjavanje, spajanje i nastajanje

U strankama u Republici Srpskoj kao na igranci. Svi mjerkaju s kim bi da zaplešu a na kraju svako gleda kako najbolje da prodje. U susret 2018.

U SDS-u u Banja Luci, koja je inače za SDS nelogično nebitna, čekaju rasplet polovinom godine. Tada će se vidjeti i znati ko će s kim i ko će na koju stranu. Jer nepomirljive struje upravo su to. Dok god SDS ima viziju da upravlja sa istoka ni od SDS-a ni od upravljanja nema ništa. Suštinske promjene Srpska će teško da dočeka.

PDP i NDP se spajaju. To mi je potvrdjeno, nezvanično, iz nekoliko različitih izvora iz obe stranke. Doduše, rečeno mi je da su razgovori još uvijek u toku. Na moja pitanja da li će Dragan Čavić kada se stranke spoje biti nosilac liste za NSRS a Branislav Borenović za PSBiH nisam dobio odgovor osim da je za to još uvijek rano. Na moje pitanje da li su svi u NDP spremni na zajedničku priču rečeno mi je da svako mjerka svoj interes. Stranka će se zvati PDP-NDP. Ukoliko se ne javi neko maštovitiji.

Adam Šukalo jednom nogom već je u PDP. To mi je, takodje, nezvanično potvrdjeno u ovoj stranci. 

U PDP je, inače, još od odlaska Zorana Talića veoma zanimljivo. Pismo pismo stiže. Sada je aktuelna Kostajnica.

U DNS-u je borba za prvog čovjeka gradskog odbora Banja Luka izmedju Nedeljka Čubrilovića i Budimira Balabana kratko trajala. Čvor je brzo, pritisnut teretom Ljubije,  razriješio Marko Pavić u korist Čubrilovića. Balaban nije zadovoljan. Poenta svega krije se u nosiocu liste za jedinicu 3 ove stranke za NSRS.

Treća priča, kako god da bude nazvana, ozbiljno se piše. Neophodna je ali mora da ponudi nešto suštinski drugačije. Potrebno je vrijeme a vrijeme je nešto čega Republika Srpska ima sve manje.

Novinari kao Idioti

Novinari su čuvari demokratije. Za vrijeme boravka u Americi u nekoliko navrata su mi visoko pozicionirani sagovornici i Stejt Departmenta i pravosudja rekli kako naročito cijene ono što novinari u njihovoj zemlji rade iako se uvijek ne slažu sa načinom na koji to rade. Oni koji su upućeni u dešavanja u Republici Srpskoj odnosno BiH rekli su kako naročito cijene posao novinara u našoj zemlji. Ja sam se požalio da nam je posao gotovo uzaludan jer šta god da se objavi ne postoji reakcija ni naroda ni institucija. Pisao ne pisao na isto ti dodje otprilike sam pokušao da objasnim. Stari, iskusni novinar NBC-a iz San Dijega mi je na to rekao da se bez potrebe opterećujem nebitnim stvarima i da posao novinara nije da brine o radu pravosudnih institucija, ponašanju naroda ili vlasti nakon objavljivanja informacije. Uspješan posao novinara treba da se završi objavljivanjem informacije. I u tu rečenicu otprilike staje čitava priča.

Stanje novinara u Republici Srpskoj je dramatično loše. To loše stanje nije prouzrokovano ni verbalnim napadima Milorada Dodika iako se tome uvijek poklanja najviše pažnje, ni prijetnjama poluidiota koji nisu zadovoljni novinarskim izvještavanjem koje uglavnom i ne razumiju, ni nepoštovanjem Zakona o slobodi pristupa informacijama. To su sve stvari koje otežavaju posao ali ga ne čine nemogućim već upravo suprotno, izazovnijim.

Stvarni problemi dramatično lošeg stanja novinara u Republici Srpskoj kriju se u činjenicama koje se ne mogu ni čuti ni pročitati u novinarskim izvještajima. To su užasno male plate, rad na crno, plate u pet dijelova, apsolutna nezainteresovanost vlasnika medija i nerazumjevanje urednika koji su davno prestali da budu novinari. To je i poremećen sistem vrijednosti u kojem uspjevaju neznalice i poltroni poltičara, portparoli politika koji imaju skupa odjela i svoje emisije u udarnim terminima. Veliki problem je i nepostojanje adekvatnih i korisnih novinarskih udruženja koja će se zaista baviti pravima novinara a ne grantovima i projektima Evropske unije.

Svakako da su za situaciju u kojoj se nalaze u velikoj mjeri krivi i sami novinari jer kako zdravom logikom objasniti da neko ima hrabrosti da objavljuje priče o kriminalu, korupciji, pronevjerama...a da nema hrabrosti da se izbori za svoja prava, da izadje na ulicu, podigne glas i traži uslove rada i života dostojne „čuvara demokratije“. Nikako drugačije nego ludilom koje ne šteti okolini već samo onome ko ludilo trpi.