Krećemo kasno. Mirko tjera punoljetnog Volva, nema stajanja. Imamo sreće sa granicama. Umorni smo kao psi obojica, svakog njegova muka muči ali ovo smo čekali godinama i prava je šteta što se nije desilo prije pet, šest godina kada smo imali mnogo više elana. Pričamo kako je euforija neuporedivo manja nego kada smo kao mlađi išli na neke mnogo manje bitne utakmice. Čak i u prvenstvu.
Ipak, kako kilometri prolaze adrenalin raste. Usput prestižemo četiri kombija i autobus sa navijačima Napolija. Ja kakav sam moram da odreagujem. Mašem Italijanima i vičem kroz prozor "Uno uno".
Gužva na Autokomandi nikada veća, čini nam se. More ljudi. Parking tražimo 40 minuta.
Trčimo već je osam sati. Ja stajem vrtoglavica me i dalje muči pri naporu. Tvrde viper palice baš.
Umjesto piva tražimo u apoteci nešto za grlobolju i kašalj. Omatorilo se poprilično zato karte i jesu za jug već treći put za redom. Haos Severa čini mi se više nemam snage da izdržim.
Ulazak je baš komplikovan i klub će morati da poradi na organizaciji ubuduće ili previše zanovjetamo. Uglavnom da bi došli do svog ulaza prelazimo kilometar.
Stojimo blizu Napolitanaca. Prije deset godina bih brojao koliko ih je, sada čak ni zastave nisam prebrojao. Cijenim da ih je oko 500. Sasvim pristojni su bili cijelu utakmicu mada sam ih rijetko čuo.
Sever izgleda impozantno. Krcat i ponovo mi se čini da na njemu ima bar deset hiljada više od kapaciteta tribine. Čitav stadion izgleda nekako drugačije, veselije.
Ovacije dobijaju igrači šampioni Evrope iz 1991. Gledam u Napolitance i oni plješću. Najglasnije ovacije dobija Genije.
Počinje. Grmi. Forsiram Mirka da pjevamo a onda stanem nakon minut. Glas izdaje. Neutreniran.
Uglavnom ovi sa juga Italije su mnogo bolji. Branimo se koliko možemo ali funkcioniše. Gol visi u vazduhu. Bojan šalje poruku ako izdržimo do 70 svašta može da bude.
Izdržali smo do kraja. Da smo dali gol ne znam kako bi sve izgledalo. Jednom sam, protiv Lacija čini mi se, odletio desetak redova niz tribinu.
Sudija svira kraj. Radujemo se iako smo uzeli bod. Nekoliko klasa je sve ovo iznad nas i svaki bod je kao pobjeda. Svaka Borjanova odbrana je na jugu proslavljena kao da smo dali gol. Jednostavno više nisu osamdesete i početak devedesetih.
U povratku više izlazimo iz Beograda nego što se vozimo ostatak puta.
Red politike, red Šabana, Ipčeta, Tome...stižemo oko četiri.
Parkiram auto. Osvrćem se oko sebe sa rukom u džepu.
Liježem. Treba ustajati za tri sata Aleksej ima da me uništi danas.
Gužva na Autokomandi nikada veća, čini nam se. More ljudi. Parking tražimo 40 minuta.
Trčimo već je osam sati. Ja stajem vrtoglavica me i dalje muči pri naporu. Tvrde viper palice baš.
Umjesto piva tražimo u apoteci nešto za grlobolju i kašalj. Omatorilo se poprilično zato karte i jesu za jug već treći put za redom. Haos Severa čini mi se više nemam snage da izdržim.
Ulazak je baš komplikovan i klub će morati da poradi na organizaciji ubuduće ili previše zanovjetamo. Uglavnom da bi došli do svog ulaza prelazimo kilometar.
Stojimo blizu Napolitanaca. Prije deset godina bih brojao koliko ih je, sada čak ni zastave nisam prebrojao. Cijenim da ih je oko 500. Sasvim pristojni su bili cijelu utakmicu mada sam ih rijetko čuo.
Sever izgleda impozantno. Krcat i ponovo mi se čini da na njemu ima bar deset hiljada više od kapaciteta tribine. Čitav stadion izgleda nekako drugačije, veselije.
Ovacije dobijaju igrači šampioni Evrope iz 1991. Gledam u Napolitance i oni plješću. Najglasnije ovacije dobija Genije.
Počinje. Grmi. Forsiram Mirka da pjevamo a onda stanem nakon minut. Glas izdaje. Neutreniran.
Uglavnom ovi sa juga Italije su mnogo bolji. Branimo se koliko možemo ali funkcioniše. Gol visi u vazduhu. Bojan šalje poruku ako izdržimo do 70 svašta može da bude.
Izdržali smo do kraja. Da smo dali gol ne znam kako bi sve izgledalo. Jednom sam, protiv Lacija čini mi se, odletio desetak redova niz tribinu.
Sudija svira kraj. Radujemo se iako smo uzeli bod. Nekoliko klasa je sve ovo iznad nas i svaki bod je kao pobjeda. Svaka Borjanova odbrana je na jugu proslavljena kao da smo dali gol. Jednostavno više nisu osamdesete i početak devedesetih.
U povratku više izlazimo iz Beograda nego što se vozimo ostatak puta.
Red politike, red Šabana, Ipčeta, Tome...stižemo oko četiri.
Parkiram auto. Osvrćem se oko sebe sa rukom u džepu.
Liježem. Treba ustajati za tri sata Aleksej ima da me uništi danas.
